SLIKE I DOGADJAJI

Ovaj blog je posvecen svim bivsim i sadasnjim gradjanima Banjaluke, onima koji nisu uprljali svoj obraz i koji svakome mogu pogledati u oci. Prilozi i slike su objavljivani bez nekog posebnog reda, pravila i vaznosti, s namjerom da uspostave pokidane ili ostvare nove veza i prijateljstva. Svi oni dobronamjerni kojima je Banjaluka u srcu su dobrodosli da posalju svoje priloge ili komentare.

My Photo
Name:
Location: United States

Wednesday, April 10, 2013

Kad sam bio garav - umjesto komentara


Dragi Co,

kad se govori o Romima uvijek se sjetim divne zbirke pjesama Mike Antica, Garavi sokak i njegove price od skolskom drugu kojeg je stitio i volio. Nasla sam je ne Internetu i ovdje je kopija. Moze se citati stotinu puta i stalno uciti o ljubavi i razumijevanju.

Ako mislis da je dobro za prilog bice mi drago da objavis.

Ima i jedna lijepa Romska poslovica koju sam prije par godina spomenula govoreci o dokumentarcu Caravan: "You can't go straight if the road bends". Govori puno o ljudima koji su se odrzali stoljecima.

Puno pozdrava od Dubravke 


U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

2 Comments:

Anonymous Anonymous said...

Ja sam njihova, pa mogu. Nesto slicno je rekao i Brega kad su ga je novinar opomenuo da ih zove Ciganima. I ja ih radije zovem Ciganima, bez obzira kakve to konotacije izaziva. Naprosto mi to ljepse zvuci. Meni nije svojstveno reci da volim ili ne volim neki narod ili bilo kakvu grupu, jer u svakoj grupi ima svasta, ali kad su Irci i Cigani u pitanju postajem iracionalna, rekla bih cak romanticna ( premda nisam onako romanticna kakvom sam se tebe dojmila ). Prvi su za mene simbol prkosa, a drugi slobode, sto su znacajne komponente i moje osobnosti.
Ovu pricu sam procitala davno, ali sam je procitala ponovo s istim onim osjecajem bola i bijesa kao i prvi put.
Nada

Thursday, 11 April, 2013  
Anonymous Anonymous said...

Mjenjane prozora u stanu i kreeecenje cjelog stana oduzeli su meni i Vici 20-tak dana
Sada je tome dosao kraj a mi se ne osjecamo umorno.Ogroman fizicki rad,ne sjedenje pred TV-om, grickanje raznih budalestina, zaboravljanje koliko je sati i kad treba jesti uvjerilo me je da je rad zaista stvorio COVJEKA.
Od tehnike postoji samo Skype da se cujemo sa djecom.
Predpostavljam da su Co-u poceli proljetni radovi i da i on "zaboravi" malo na blog.
Od kad sam procitala ovaj prilog, spremam se na komentar
Prvo sam se sjetila odlazaka na Vlaski brijeg ( Romsko naselje iznad Rebrovca) za Dzurdjev dan. Roditelji nas urede i onda posjecujemo te nase banjalucke Rome koji su tamo zivjeli.Male prizemne kucice, frisko okrecene, unutra bjelim krecom, izvana dodavali neku plavu boju slicnu onoj na grckim kucama -prozori.
Nosili smo kafu i secer a oko nas buljuk vesele nasmijane djece. Oni su nam u bokalima donosili vodu punu raznog proljetnog cvijeci i poljevali nam na ruke da se umijemo. Stariji su pili kafu na klupicama u dvoristu a mi djeca se igrali zajedno jer uvijek bi bila donesena gumena lopta koja je za male Rome bila atrakcija.
Meni su u mojim sjecanjima ti dogadjaji na vrlo visokom mjestu
A onda i ovaj lijepi prilog od Dubravke.
Nastavljam ga sa insertima iz intervjua Branka Kockice u sarajevskom casopisu "Azra".

" Ne tako davno i ne tako daleko, zivjeli smo u divnom svijetu,onom svijetu gdje su " kuce od cokolade,prozori od mermelade, gdje svako radi ono sto hoce i gdje raste svakojako voce. Sva su djeca bila dobrodosla u ovo savrseno carstvo.
On nas je naucio mnogo stvari, da djecu ne donose rode, koliko je vazno da peremo zube, kako je nastao tocak, kako se ore njiva , sta je ekologija , koje republike i pokrajine cine Jugoslaviju....


"Kockica" je bila rado gledana serija u citavoj Jugoslaviji.
U Sarajevu ste cesto bili i uzivo. Kakva su vasa sjecanja na Sarajevo.
Moj prvi susret sa Sarajevom bio je zbog bureka. Oduvjek mi je bio najmilija jutarnja hrana.Napisao sam mu cak i pjesmu.
Drugi susret je bio jos ljepsi.Igrao sam u filmu Sarajevski atentat. Bila mi je to prva filmska uloga.Sarajevo me je proslavilo kao glumca. Sve u svemu jedno vreme sam bio Sarajlija."

Onda pocese da se redaju, Mika Antic, Dusko, Radovic, Bogdan Bogdanovic, Mirko Kovac i silna plejada glumaca i knjizevnika uz Koje smo se vaspitavali i postajali ljudi. Bilo je to zaista divno vrijeme a kretalo je iz Beograda.
Danasnje uzasno vrijeme u kojem niceg dobrog nema na zalost isto je krenulo iz Beograda i danas traje.
Pozdrav Saima traje.

Saturday, 13 April, 2013  

Post a Comment

<< Home